Nikola Simić

Moj lik je okružen specifičnim likovima koji su karakteristični za neke holivudske producente i reditelje, kakav je i moj lik. Da vam kažem, svi ovi likovi su karakteri. Uvek kažem nekome od mlađih kolega kada se priprema da pokuša da pronađe karakter u svom liku. Tako se i ja pripremam, da osvojim taj karakter.

Nikola Simić
Nikola Simić (Beograd, 18. maj 1934 — Beograd, 9. novembar 2014) bio je srpski pozorišni, televizijski i filmski glumac.

U gimnaziji glumi u dramskoj sekciji, a kasnije diplomira glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu. Prvu ulogu igra već kao student (1957) u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, čiji je stalni član od 1959.. Igrao je u mnogobrojnim filmovima i TV-serijama. Proslavio se ulogom Mite Pantića u filmskom serijalu Tesna koža (1982 — 1991). Glumio je u TV-serijama „Srećni ljudi“ (1993, 1995), „Porodično blago“ (1998, 2001), „Agencija SIS“ (2006, 2007), Ljubav, navika, panika (2006, 2007). Od 1971. igra u predstavi Buba u uhu sa kojom je 7. juna 2011. proslavio jubilej 40 godina igranja.
Poznat je i po tome što je sinhronizacijama crtanih filmova na srpski „pozajmljivao“ glas Dušku Dugoušku; Mikelanđelu i Sekaču u Nindža kornjačama; Megatronu, Blustriku i Čipu Čejsu u Transformersima.
Brat je glumca Slavka Simića.

INTERVJU PRVI

Bard našeg glumišta Nikola Simić sigurnim koracima grabi kroz šestu deceniju veoma uspešne umetničke karijere i iza sebe ima više od 160 filmskih i televizijskih uloga, kao i stotinak pozorišnih rola. Međutim, legendarni glumac nikada do sada nije zaigrao u jednom mjuziklu, a prilika za to pruža mu se u subotu, 26. februara, kada će u komadu „Producenti" reditelja Juga Radivojevića zaigrati i zapevati na daskama Pozorišta na Terazijama.
U razgovoru za Press Simić tvrdi da ne očekuje najveću pozorišnu nagradu Dobričin prsten, ali se neće iznenaditi ako je dobije, i otkriva da i pored prebogatog glumačkog iskustva pred subotnju premijeru „Producenata" ima određenu dozu straha i treme:
- Kada sam dobio poziv od Juga Radivojevića da odigram ulogu Rodžera u mjuziklu „Producenti", ceo ansambl je već bio poodmakao sa probama. Isprva sam bio skeptik kada je reč o mojoj ulozi i pojavljivanju u tom komadu. Nije mi bilo svejedno, malo sam se i uplašio, naročito zbog činjenice da nikada nisam radio mjuzikl, pa je ovo ipak veliki izazov za mene. I dalje imam određenu vrstu treme i mjuzikl je za mene velika nepoznanica. Ima tu i igračkih i pevačkih numera, pa mi se čini da plivam u mutnoj vodi i da pokušavam da se snađem.
Kako ste se pripremali za lik brodvejskog reditelja Rodžera?
- Moj lik je okružen specifičnim likovima koji su karakteristični za neke holivudske producente i reditelje, kakav je i moj lik. Da vam kažem, svi ovi likovi su karakteri. Uvek kažem nekome od mlađih kolega kada se priprema da pokuša da pronađe karakter u svom liku. Tako se i ja pripremam, da osvojim taj karakter. Jer, znate, ovo jeste mjuzikl i morate da date sve od sebe da vaš lik ne bude karikatura. Preda mnom je prilično veliki izazov.
Širi auditorijum vas smatra prvenstveno komičarem, iako ste odigrali sve što se odigrati može.
- Šta da vam kažem, tako je kako je. Ne mogu ja sada posle toliko godina nešto tu da menjam. Tu sam gde sam. Smatram, ako sam tu gde sam, da treba da dam maksimum u onome što radim.
Ne podležem pod uticaj slave
Kako se osećate kada vas nazovu legendarnim glumcem?
- Legenda... legenda.... Ma, čujem i ja to. Ali, znate šta, ne govore to samo meni. Imate masu mojih kolega koji su stvarno ostavili traga u ovoj našoj glumačkoj profesiji. Mislim da je legenda onaj glumac koji ostavi trag iza sebe za neke generacije koje dolaze. Ipak, ne razmišljam „kao legenda" kada dobijam određene glumačke ponude. Ne, ja to ne uklapam na taj način i ne podležem pod uticaj slave ili popularnosti.

Znači li to da je popularnost nešto što je neminovno, ali ne i poželjno u vašem poslu?
- Ne mogu da govorim generalno, već to zavisi od glumca do glumca, kako ko doživljava popularnost.
Šta god odigrali, mnogi vaši obožavaoci će vas vezivati za uloge Dimitrija Pantića u „Tesnoj koži" i sinhronizaciju crtanog junaka Duška Dugouška. Smeta li vam to?
- Ne bavim se analizom moje karijere, svog posla, onoga šta sam radio. Ne znam koja mi je uloga najdraža. To je posao kao i svaki drugi. Moj profesor na prvoj godini glumačke akademije je rekao: „Deco, ja ću vas učiti zanatu." Naravno, naša klasa, u kojoj su bili Bata Živojinović, pokojni Tori Janković, Aca Aleksin, Ružica Sokić, Nada Andrić, Rada Đuričin, Ljilja Marković, zahvalna mu je na tome.
Tokom više od pet decenija veoma uspešne umetničke karijere dobili ste mnoštvo nagrada, ali ne i Dobričin prsten. Smatrate li to nepravednim i da li očekujete najveće glumačko priznanje?
- Ne, nikada nikakvu nagradu ne očekujem, niti joj se nadam. Ako dođe - dođe. Znate šta, ja radim najbolje što mogu ono čime se bavim. Ne verujem da se iko od glumaca nada nekakvoj nagradi, ona dolazi kao rezultat rada ili tokom života ili na nekoj predstavi, komadu gde ostvarujete neki lik.
To znači da glumu doživljavate kao zanat, a ne kao umetnost?
- Ne. Reči profesora ne znače da je gluma samo zanat, već mora da se poseduje i talenat. Bez talenta nema ništa. Ono što vam je bog dao - to je to. Na vama je da to razvijate kao što se i cvet razvija. Da li ćete uspeti, to zavisi od toga kako ga gajite i čime ga zalivate, pre svega kojim ulogama, jer svakom glumcu, mladom, najmlađem, morate pružati mogućnost da se razvije i iskaže. Tragedija je kada neko ko ima želju da radi nema mogućnost za to. Zato pokušavam svojim mladim kolegama da pomognem da dođu negde do neke uloge i da se iskažu. Da pokažu ono što znaju. Bez rada je nemoguće da išta pokažu.
Vidite li nekog mlađeg glumca, kome pomažete, ko može biti novi Nikola Simić?
- Ne bavim se time. Tako ni oni stari glumci nikada nisu razmišljali ko će da ih nasledi. Da li ima neko ili nema. Svaka osoba, svaki glumac je jedan svet za sebe. Nemoguće je uopštavati nešto i reći: „Evo, ovaj liči na mene, sad će da nastavi mojim putem."
Kako procenjujete trenutno stanje u srpskoj kulturi?
- Ne mogu da dajem nikakve ocene već to treba da rade analitičari koji se bave kulturom i umetnošću. Kao glumac smatram da nisam kompetentan da bih davao sud, već mogu da govorim samo u svoje ime. Imam svoje mišljenje koje ću ipak zadržati za sebe.

INTERVJU DRUGI

NE voli kada se kaže da je „legendarni glumac“, ali on to jeste. Jer, na pragu osme decenije života ostvariti prvu ulogu u mjuziklu, pritom igrati s toliko glumačke preciznosti i poleta, a u pevačkom smislu i snage, to može samo neko kome pripada epitet legende - nedavno je objavio riječki „Novi list“ povodom gostovanja beogradskog mjuzikla „Producenti“ na festivalu u Opatiji, a deo oduševljene kritike odnosi se na našeg Nikolu Simića.

A on zaista može sve. Da malo nervira, malo šarmira kao Ostojić u „Srećnim ljudima“, briljira u „Tesnoj koži“ kao večiti „mlađi referent“ Mita Pantić, pozajmljuje glas Dušku Dugoušku, više od četiri decenije nosi „Bubu u uhu“, pa čak (kako su objavile jedne novine) „glumi“ i roditelja na telefonu i opravdava izostanke!

Konačno, uspelo mu je i da pomeša, sam će reći, vodu i ulje: da peva, igra i glumi u mjuziklu.

ČEMU JUBILEJ?
* Premijerno ste na scenu stali još kao student 1957, pre pedeset pet godina?
- Bilo je to u predstavi „Oklopni voz“, u režiji Miroslava Belovića. U glavnoj ulozi Milivoje Živanović, igrao je i Ajvaz, Zoran Ristanović. Imao sam epizodu, ulogu bogomoljca. Nisam obeležio jubilej. Čemu? Sad to rade pevaljke za 25 godina rada po kafanama. Nemojte samo o kulturi da me pitate. Odmah se setim Žila Verna i „Dvadeset hiljada milja pod morem“! Sve je manje ima u novinama, njene stupce uzimaju silikonske grudi i zadnjice. Začudilo me je kad sam video da je neko ovog mladog matematičara stavio na naslovnu stranu novina...
- Kada ste pred nekim zadatkom koji nikada niste radili, a u nekom ste zrelom dobu (da ne spominjemo godine „na pragu“, jer i u četrdesetim se možete osećati kao da imate osamdeset i obrnuto) rezultat uvek zavisi od vas i vašeg pogleda na život - objašnjava Simić. - Eto, reditelj „Producenata“ me je pozvao da sad nešto prvi put radim, a neuobičajen zadatak sam imao i kao student na početku karijere, u oratorijumu „Jovanka Orleanka na lomači“ na Kolarcu. Marija Crnobori igrala je Orleanku... Eto, posle toliko godina susreo sam se sa novim izazovom koji se zove mjuzikl. Sećam se vremena kada je Pozorište na Terazijama gajilo operete. Tada sam slušao Baju Bajčetića, Željku Rajner, Đokicu Milakovića. Ansambl me je divno prihvatio, a pozitivna atmosfera tokom rada podsetila me na nekadašnju u Jugoslovenskom dramskom. Kako smo se nekada radovali 1. septembru i okupljanju na početku sezone.

* U „Producentima“ ste imali priliku da pokažete i neke druge umetničke darove?

- Nikada nisam pevao, iako sam sluhista, za razliku od oca, brata Slavka, pa i sinovca. To sam nasledio od majke. Otac je na starom Đermu imao pekaru, prodao ju je 1940. godine i mi smo se doselili na Topličin venac. Slavko je iznajmio stan, bila je to devojačka sobica sa kuhinjom. Ali stanodavci su se „onesvestili“ kada je na špediteru stiglo nas petoro: roditelji, nas dvojica i tetka Živka. Tu je već živela neka žena sa detetom, pa nas je bilo jedanaestoro u stanu od sedamdeset kvadrata! U to doba moji su uzeli pod zakup kafanu u Prizrenskoj ulici. Otac je držao kafanu, majka i tetka kuvale, a Slavko kelnerisao. Nekom prilikom jedan gost je čuo majku kako peva u kuhinji, pa je brata pitao da li bi ona htela da peva u Radio Beogradu. Nije bilo šanse, otac to ne bi dozvolio. Ali eto, ja sam sad postao i pevač.

* Šta vam je izazovnije u novom zadatku, pevanje ili igranje?

- Pevački deo je najteži. Dugo sam se premišljao, desetak dana nisam potpisivao ugovor. Nisam hteo da posle ovoliko godina nešto uprskam. Reditelj Jug Radivojević je bio uporan i ja sam prihvatio ulogu. Naravno, predstava ne prestaje da raste, stalno se nadgrađuje. To vam je kao kad se žena porodi: sa igranjem je kao sa odrastanjem, vremenom se dobija na ležernosti i sigurnosti.

* Pominjete stari JDP. O prohujalim vremenima u ovoj kući ređe se priča nego, recimo, o nekadašnjem Ateljeu 212?
- Osobenim su ga, pre svega, činili ansambl i glumačke veličine u njemu. Na prvom mestu bili su red, rad, disciplina. I odgovornost prema predstavi. Ona je bila neprikosnovena: ni po koju cenu nije smela da se otkaže. Pamtim kad se jednom glumac razboleo, a Pleša je uzeo tekst i njegovu ulogu čitao na sceni! Jugoslovensko dramsko imalo je velikih i tragičara i komičara, svi su živeli punim pozorišnim životom. Predstave su bile pune, postojale su i dve lože sa strane - jedna za upravnika, druga za goste. A upravnik je vrlo često prisustvovao izvođenjima. Atelje je, pak, bio avangardniji, više se i pilo tamo. Kod nas su za boeme važili Cole Dečermić i Miša Samardžić. Ali sve u okvirima dozvoljenog.

* Da li je ponekad bilo „iskakanja“?

- Sećam se pokojnog Mije Aleksića. Matine predstava „Dunda Maroja“, u režiji Bojana Stupice. Mija „uskočio“ umesto legendarnog Joze Laurenčića. Pet do tri, njega nema. Perica Slovenski spreman da ga zameni. Mija stiže i, iako „pod dejstvom“ alkohola, perfektno odigra celu predstavu! Sutradan je dobio otkaz. Tako je i prešao u Narodno i više se nikad nije pojavio u JDP. Veliki glumac, karakterni komičar,koga se pozorište odreklo zbog jednog prestupa. A danas se predstave otkazuju i telefonom. Samo jave „bolestan sam“...

PODSMEH I PSOVKA
* Živimo u doba podsmeha i psovke, ne samo u jeftinim komedijama? - Tražite od mene da nešto kažem, a niko ne sluša ni sede glave naše Akademije nauka. Kad bi svi digli glas, možda bi se nešto i učinilo ne samo u kulturi nego i prosveti, kao i svuda drugde. Jednom davno sam na sastanku Gradskog komiteta postavio pitanje zašto pored muzičkog i likovnog, ne postoji filmsko i pozorišno obrazovanje, što bi bilo veoma važno za opštu kulturu svakog mladog čoveka. Kad se završio sastanak, zagrlio me je visoki funkcioner toga vremena i rekao: „Znao sam da ćeš nešto da zasereš!“
* U vašoj klasi je završio i veliki Bata Živojinović, koji istina, karijeru nije gradio u teatru?

- Bata je fenomenalan glumac u svim svojim filmskim ulogama, ali nije bio za pozorišnu scenu. Ne mogu da ulazim u analizu i razloge, verovatno je objašnjenje u drugačijem pristupu pozorištu nego filmu. Na filmu je sve brže, od učenja teksta do svega ostalog. Kad već o tome govorimo, glumci se razlikuju i po brzini pamćenja: Đuza, na primer, posle treće probe zna tekst napamet, a ja sam „vizuelac“ i moram da prođem kroz mizanscen.

* Gotovo neverovatno zvuči podatak da su se dva rasna komičara prvi put srela u filmu „Beli lavovi“: vi i Mira Banjac?

- Takva je naša glumačka sudbina, nekad prođete kroz ceo profesionalni život, a da se nikada s nekim kolegom ne susretnete. Predlagao sam Lazi Ristovskom da sa to dvoje junaka napravi ceo film ili seriju: kako odlaze u svetska letovališta, počinju da pljačkaju, postaju vrhunski prevaranti.

* Gledamo sa zadovoljstvom (čak) i reprize vaših serija. Nedavno „Diplomce“, sada „Srećne ljude“.

- Gledam i ja. Uživam u sjajnoj glumi Rade Savićević, tu je i Bata, Tanja Bošković, pa sve one epizodice. Eto, Bata se odlično uklopio u ceo ansambl iako su u njemu svi ostali pozorišni glumci. Inače, nemam nikakav osećaj kad sebe gledam posle mnogo godina, kao u „Diplomcima“, na primer. Uopšte o tome ne razmišljam. Svaki životni period i vreme nosi nešto specifično. Ne mislim kakav sam bio, kakav sam sada. Nemam žal za mladošću. I da imam, mislite da bi mi to pomoglo? Svojevremeno su moj brat Slavko i Ljilja Krstić igrali u Joneskovim „Stolicama“, u starom Ateljeu u zgradi „Borbe“. Zapamtio sam jednu rečenicu iz teksta koju izgovara Slavko: „Budimo zadovoljni s malim“. Zapamtio sam je za ceo život. Treba se radovati, jer jedino tako čovek može da se spasi. I voleti. Ljubav je osnovna motorna snaga svakog čoveka. Kako bez nje živeti?

UPRAVNIK

- POSLE četiri decenije i dalje igramo „Bubu u uhu“, istina u dekoru koji je „derutnom“ stanju i čekamo šta će biti sa upravnikom. Sadašnji je u v. d. stanju, a ja mislim da na to mesto treba da dođe čovek koji će dati sve od sebe, a ne uzeti - sve za sebe. Inače, „Buba“ se igra dva-tri puta mesečno i stalno je puna. Kad god negde zaškripi, mi smo tu.