Ljubav je obostrana

Nema tog dna proteklih vremena sa ovih prostora koji mogu da postave granicu do koje covek moze da dosegne i kaze da moze sada samo na “gore”, navise do neba i jos dalje do samih Bogova…

Ljubav je obostrana

...Vece uzasno, nada za nas obicne “besmrtnike” uvukla se u sivilo zivota propracena svadjom svakodnevnice nije obecavala ama bas nista!!!
Nada – besmrtnost, kako to gordo zvuci i odzvanja u glavama nas Srba, maco-menova Balkana vecitih sanjara, nedokaznih bludnika noci, besprekorne potencije i sarma do bola, koji “obara” na prvi pogled. Hvalisavost do granica svakog bezukusa propracen kicem i prostaklukom svakodnevnice, nije obecavao ama bas nista, sem, depresivno-histericnog stanja melanholije i lazi. Lazi za “ovo-ono” ili nesto trece, ne bi li se pobeglo…nekud daleko …ne bi li se doseglo nesto nedostizno ne bi li …nesto??? A, sta?

Vece letnje, baste kafana pune nekog stranog sveta, novokomponovana muzika para usi medju stolovima zadriglih gostiju, pijanih od jeftine “brlje”, znojavih tela neprijatnog zadaha, jos neprijatnije spoljasnjosti… ja tu, strasno, uzas!!!... Dal’ je moguce da sam toliko nisko pao??? Nema tog dna proteklih vremena sa ovih prostora koji mogu da postave granicu do koje covek moze da dosegne i kaze da moze sada samo na “gore”, navise do neba i jos dalje do samih Bogova…

Obecavajuce za noc “mog zivota”- nema pogovora, samo da ona nije bila tu sama zagledna u neku daleku tacku kao da priziva “sile mraka” da joj skinu okove ropstva nad njenom sudbom. Nadjoh “razlog”, kao i svaki Srbin, da se zagledam u “pevaljku”,koja je kroz ko zna sta prosla i kozna ko je sve imao i…razlog nema sta?!?

Narucih “brlju”, utopih se u dno, ponor, sivilo svakodnevnice, poceh da locem alkohol sve cekajuci da je cujem kako peva i vidim njeno telo ,noge, bokove, da se perverzno nasladjujem, mastarim, da joj predlozim sex na brzaka sve racunajuci da sam “faca” i da cu je lako imati, ne bi li svoje frustracije i nemoci prikrio, zaboravio, na tren.

Trenutak, slika, pojava, USHICENJE !!! Alkohol? Ma da... pijan sam ne mogu da rasudjujem normalno, tesim se...

Plava kosa preko ledja, bezmalo do samih bedara, telo vitko i visoko, izvajano u samoj “radionici” Bogova Akropolja,hod smiren, lagan neosetan, kao po paperju magle koja se dize nad vilajetom, glas… trze me iz letargije i ucmalosti, dah zastade pogledi se sretose, kao da se pitasmo pa gde si ti konacno??? - zar je zivot morao ovoliko da bude isprazan, siv, sve dosad, do ovog trena, sata-minuta…Pevala je: “Crne kose, mrsile su ruke tvoje, samo jedan dan…”

Ne mogu da verujem ?!?

Peva a ja, omrazeni “ljubimac” narodne muzike koji je odrastao uz ACDC, Yuritmix, ROCK-POP muziku, kasnih 80-tih, upijam svaku rec, pamtim ne mogu da verujem?!?

Kraj ! Sef benda naredjuje da peva u uglu kafane, zmijsko-potmulog pogleda potuljenog “pacova” posmatra ko je “skida” pogledom i udaljava je na “bezbedno odstojanje”. Kapiram! U semi su i odlucujem “ma kad je bal nek je pod maskama”, resi da se zezam …

…zezam?!? - kako to gordo zvuci iz ustiju “Srbina”, koji svoje neuspehe rado pripisuje drugima ili nalazi odstupnicu a tudje dozivljaje i uspehe pripisuje samo sebi! Razmisljam kako da pridjem, kada je svakog trena obgrljena zavidno –iskompleksiranim potmulim pogledom njenog “sticenika” kome je srednje ime “ameba”. Resih da blefiram… pozvah je da mi peva!

Njena hitrost je plenila svaki pokret upucen meni, samo meni, pokazujuci raskosni talenat zavodjenja koji se negde davno sakrio u dnu njenog karakternog bica. Okovi i stege behu odbaceni, strah prevazidje strast, zelju, nadu da me upozna, jer u vazduhu bese toliko naboja da se cekao tren potmule grmljavine, sto iz pogleda, sto iz grla, pacolikog coveka koji je posedovao -svidjalo se to meni ili ne!

Posegoh za novcanikom, uskracujuci sebe i meni bliznje, materijalnog zadovoljenja osnovnih potrebstina za zivot, ne bi li smeksao njegov prezrivi i nepoverljivi pogled koji kad vide novcanicu od 100 eura, zaboravi na podozrivost i paznju koju je trebao da odrzi ne bi li mu ukrao “dragu”…

A da li se moglo ukrasti to Andjeosko stvorenje, tanane pacenicke duse, deveto po redu u porodici, koje za sobom ima promasen brak iz koga je iznela i izrodila prelepu devojcicu,koja proliva suze bola svog surovog sveta kadgod njena mama odlazi od kuce sa “pacovom”, ne bi li joj od udeljene milostinje “pacova” mogla da kupi plisanog zeku kog ce grliti u isprazno dugim i hladnim nocima bez mamine ljubavi i poljupca za laku noc!!!

…”Ovo nije kraj, ni pocetak kraja, ovo je kraj-POCETKA”!!!

Bojazljivo, polako, nenametljivo, prikradala se mom srcu i dusi, neosetno, pesmom prizivala, molila Boga, da joj sto duze budem tu pored, da joj pruzim sansu, poklonim paznju il’ nesto vise, neznajuci da i ja tako mislim. Htela je da lagano i lako, pesmom na nenametljiv, diskretno-direktan nacinom, gledajuci me pravo u oci kad god je bitno, prizove “ono” sto je vec odavno prizvano, ljubav na prvi pogled !!!

“…Ja te pesmom zovem
zeljna tvoga milovanja
sliku tvoju ljubim
ljubim, ljubim
svakog dana…
Pevala a ja uzivao... Cudo!!!


Sve drhteci od uzbudjenja i prijatne topline koja mi ozari vec rumeno lice od alkohola, setih se da je priblizim jos vise uz sebe, ne bi li je dodirnuo, takao, pomilovao,privio uza se... ili sta vec... nije ni bitno, vazno da sam je zeleo vise od svega. Sacekah pogodniju pesmu i kad bi ono:
“Mene Nana cesto pita
kceri moja cvece rano
zasto ti je na jeleku
uvek dugme otkopcano..”Iskoristih tren i…
… Pozvah je da mi se pridruzi za stolom!

Kao da sam djavoila prizvao!
Ostrim i pomalo uvredjenim glasom, da cuje “sef benda”, rece da joj je to strogo zabranjeno i da ona nije od “onih”.
-Zasta je ja smatram!!!-odbrusi.
Pomalo me zbuni novonastala situacija, kao da mi se ucini da “...lud-zbunjenog...” ali me to ne obeshrabri vec jos drskije, da me cuje cela kafana, rekoh:

- Ma ja za mojih 100 evra mogu da radim sta hocu, ako vi necete ima ko hoce! Drznem se da otmem vec date novce, medj grdosije, svi krsni hercegovci, kao od brega odvaljeni i sa harmonike skinem svoj “kusur”... Neverica,iznenadjenje... ili sta vec dadose mi ogromnu sansu sa prednoscom koja mi se ukazala i koju ni u ludilu, nisam hteo da ispustim. Pomalo zbunjujucim pogledima pocese da “mrmore” nesto medju sobom, sve terajuci onog “pacova” da napravi izuzetak na njegovu stetu a moju korist, sto urodi plodom. Nevoljno dade saglasnost na ono sto smo zajedno prizeljkivali sve vreme, ja i moja “pevaljka”.

Osmehom ozarenim od ushicenja, rukama drhtavim od srece, predstavi smo se jedno drugom sve neispustajuci ruke iz ruku, kao da je sad trenutak srece koga ne treba ispustiti ni po koju cenu. Naravno da smo shvatili da je ovo “ono” sto se treba sada gajiti, cuvati i negovati u nasim rukama i da ga ne treba olako ispustati…da se pritom umerimo u ponasanju i ne dozvolimo da nam “strasna glupost” pokvari srecu ali da li je bas tako kad neko iscekuje i prizeljkuje srecu???

Brzina kojom smo se dogovarali, dok su u pauzi izmedju pesama pravili ovi u orkestru, dogovarajuci se o ritmu i tonalitetu, bila je neverovatna!!!
Pade mi na pamet da popije pice za mojim stolom a da neko peva od muskih sto ona prihvati s’ velikom radoscu recima: ”Mislila sam da me to nikad neces ponuditi”?!?
-Odkud ti ta ideja?!? - uzvratih zacudjeno.
- Paaa, odkad ovde pevam, svi se nesto kao stide i gledaju me a niko da smogne hrabrosti da si suprostavi ovim grmeljima iz benda, jel’ je ovaj narod ovde toliko plasljiv???
- Ma hajde sta si to umislila! - odgovorih; sve gledajuci izgubljene slucajeve koji su bili u kafani, ne mogavsi da se otmem utisku da su stvarno jadni...

...gledam blagobojazljivo prisecajuci se sta je rekla, tuzno-setno, razocarano sto je to bas tako... no ipak, odlucih da iskoristim priliku i da odaberem bolju poziciju za sebe i nju, ne bi li se nasladjivao, gledao i uzivao, svim svojim culima u njoj i njenim carima a i ujedno sakrio od “pacovskih pogleda” njenog zastitnika.
To me navede da se premestimo na “bezbednije”mesto separea, koji je bio nesto na visem nivou kafane, obasjan romanticnim, prigusenim ljubicastim neonskim svetlom, odavajuci utisak da moze da sakrije ljubavnike od pogleda znatizeljnika i pruzi intimu uz potpunu sigurnost da ce se flert i nezni zavodnicki pokreti samo tu i za tim stolom podeliti, izmedju strastvenika, bludnika, ljubavnika, sve izazivajuci u drugima zazubice i pitanje: ”Sta li se tamo muvaju?”

Sve bi kao u bajci,pogledi divljenja dodiri lagane nestrpljivosti,osmesi bez ikakvih podozrenja koji odavase neskrivene namera medjusobne simpatije i jos vise… Uzdasi ne retko izreceni, otimali su se kontroli, odavali su trenutak neizmerne srece i radosti, radosti sto je tako bozanstveno sto nema prepreka sto neizmerno prija godi... i sto zelimo jos!!!

Dodiri kao “slucajni”, vrhovima cigarette u pepeljeri, behu samo uvod u igru, igru razigranih prstiju koji se zaplese u cvrst zagljaj strastvenog dodira propracen varnicavim trncima vrhova prstiju koji ispustise i izmamise uzdahe na kakve sam celog zivota nailazio samo u knjizevnim delima, mastara, sanjara i vecnih ljubavnika sto opisase u svojim delima, ne bi li nama obicnim “smrtnicima” objasnili da pod “kapom nebaskom” ima mesta i za nas i nase ljubavi, koje su tu negde samo ih treba naci. Ja sam izgleda nasao jer kad je ples nasih uzbudjenih tela, propracen svim mogucim dodirima, dozvoljavajucim u tim okolnostima, u ovom drugom izazivao zelju za jos vecim i smelijim dodirom, shvatih da je izmedju nas i ostalog sveta u kafani toliki jaz da nas bese briga za ono sta se vidi a sta ne vidi.

U jednom trenutku pijanac do nas ustade, obori svu ambalazu za susednim stolom, okrecuci se nespretno, cas levo cas desno, neprimecujuci da je zapasao u pantalone, deo otrcanog odavno isluzenog carsava, koji je visio sa stola. Gazda koji nije bio bas odusevljen prvim utiskom, kad to vide, prasnu u smeh, pokusa da mu otme iz pantalona carsav ili sta vec... to ni sam nije znao... umesa se nebi li mu pomogao... i drugi se umesase s’ najboljim namerama, ne bi li ga smirili, pomogli mu.

Ali avaj... komika do bola, popadase svi, guzva, ko ce kome pre da pomogne-odmogne, djavo bi ga znao... sveopsti “krkljanac”, pometnja i na kraju “brlja”. Da, ona je ucinila svoje, tresak, lom…i “iznenadna” tuca!

Tucaaaaaaaa!!! -povikase i...

Zbog cega, to niko nije tada znao a ni kasnije???
Majke, sestre... i tome slicno... sve po spisku... s paznjom birane reci bogatstva naseg narodnog govornog stvaralastva, stvorenog u slicnim prilikama a i iz naseg svakodnevnog zivota, ispunjenog raznolikoscu stresnih situacija sa ovih prostora, izazva vatromet, na srpski nacin... flase ne sve strane... instiktivno sam je povukao iza sebe, ne bi li je zastitio od namernih i nenemernih potezanja, “koriscenja guzvi”, guzvi kakvu znaju da koriste samo nasi ljudi u tim situacijema...ciljno svesno koristeci je za sebe, naravno!!!

U prvi mah,zaokupljen situacijom, nisam osecao njene drhtave ruke na sebi, sve misleci da su joj od straha drhtave i nemirne, zaboravljajuci pritom da se ona u toj i takvoj situaciji gotovo svakodnevno nalazila.

Ali dah... njen dah, kako sam ga samo osecao, dozivljavao…
...Osecao najpre kao grom iz verda neba a potom kao dasak najtoplijeg Lahora. Kao da me dozva, probudi, trze da se priberem i prilagodim novonastaloj situaciji. U pocetku polako, bojazljivo a potom snazno, sigurno i jako se sirila divna toplina prijatnih “trnaca” i slatkog stomacnog grca, od vrata nanize duz kicmu, kroz telo, duboko, duboko do svesti i moje nesvesnosti da me ZELI ! Jedva da je se uzdrzala sacekala priliku da me ne zagrli, poljubi pripije uz sebe. Taj osecaj i pomisao me trgose iz nistavila i nesvesnosti trenutka, okrenuh se i zagledah, zagledah duboko... u pogled pun ljubavi topline i neznosti, koji me mamio da ucinim nesto sto sam tog trena zeleo najvise na svetu.

Tog trena, koji se cinio kao vecnost, jednom ukazane prilike, po prvi put u zivotu, znao sta da radim i i cinim.!!!
Krenuo sam prema njoj, namerom da nam se usne spoje, tela zatrepere, krenuo, snagom coveka koji voli, istrajnoscu najupornijeg, s nestrpljenjem najnestrpljivijeg, da se predam, da uzivam, bezobzirno i sebicno, ne misleci pritom ni na koga, vec samo na nju i sebe!!!

Desilo se!!!

Osecaj prvog poljupca, opor toliko koliko i sladak, kao mlado vino.
Ne, ne zasiti nas i ne prija nam... onoliko koliko ocekivasmo, ali ti djavo ne da, ne da da prestanes, prestanes da ga ispijas. Isuvise dugo trebalo je da ga negujes, iscekujes i spremas!!! A taman kad pomislis, da si zaboravio da je mlado novo i da mu treba vremena da zri... Tek tad, kad pomislis kako je pitko, divno, mlado i nespretno lepo, tek tad ti se ne ostavlja,
tek tad ti se proba,
tek tad bi da uzivas u njemu do vecnosti... do besmrtnosti...
a i dalje...
zato sto je divno
zato sto je novo
zato sto je mlado,
...sto ima skrivene vrline neprepoznatljive u trenu ali satkane u osecaju lepote prve ljubavi, pripadnosti, poklapanju svega sto moze da se slozi, slozi u radionici Svevisnjeg, koji nas posla da se pronadjemo, sretnemo... spojimo!!!

Osecaj, da su zvezde nad nama tu negde, obasjavajuci put ka sreci, zadovoljstvu, ushicenju, zabi se duboko u nama i u ukusu novog, ucini nas ispunjenim, zadovoljnim, srecnim, najsrecnijim osobama na svetu. Da tako pocinje tako traje ali...

… nasa nespremnost i nespretnost usana, ruku tela, nenaviknutost na ukus novog, divnog, bozanstvenog osecaja uzvracene ljubavi, satkane u kosmickoj snazi koja spoji i nikad ne razdvoji, natera, da natera na... nepromisljenpst, bezobzirnost u preterivanju i neodmerenosti svake mere, ukusa i obzirnosti prema okruzenju, koje je zjapurenih pogleda, punih srdzbe, besa i zavisti ili vec cega... gledalo prizor strasti, vec neko duze vreme...
... promatralo i posmatralo... nasi strastveni pokreti prepuni emotivnih trenutaka utihnuse,zamrese zastadose...

Prekinu nas neprijatna, tisina!

Tisina, protkana osecajem hladnih pogleda, koji se kao otrovne strele zabise u dnu potiljka ponaosob!!! Ljubomora, sa prevelikom dozom gneva srdzbe i pohlepe za srecom, ukazanom im pred nosem tu tako blizu u zagrljaju drugih a tako daleko nenadjena i mozda nikad nedozivljena, koja se desava bas tu ali nama a ne njma. Znao sam da u bicu i svesti ljudi sa ovih prostora je sreca “sto je komsiji crkla krava, veca no sto je zal za izgorelom stalom”, pokusah da izbegnem situaciju a... Situacija za zaboravljanje, izbegavanje...

Ali kako???
Kako, kad svi, bas svi, kao da behu pali s’ Marsa, gledase u nas, sve neverujuci sopstvenim ocima, dozom ljubomore zavisti, oholosti...
Ljubomore na tek iznedrenu, strastvenu, velicanstvenu, mladu ljubav, kojoj trebase da se prihvati kao mlada biljcica tek rasadjena i prenesena na plodno tlo vetrometine zivota ...kao da se nebo prolomilo, smak sveta i sva neiscrpna energija dobra i zla na jednom mestu... u jednoj tacci spojena u Svemiru vecnosti prizivase spoj nespojivog, dobrog i zla, iskrenog i lazi... cekao se veliki prasak...