Ljubav ili samo strast?

Nisam znala u šta pre da pogledam, u „pločice“ koje su se nazirale kroz majicu, u pune usne koje su mamile na poljubac ili prodorne oči, crne kao ugalj. Belo radničko odelo umazano krečom kao da je bilo na njemu zarad snimanja neke reklame jer je, tako zgodan, morao da bude maneken.

Ljubav ili samo strast?

Kada sam prvi put na svom pragu ugledala Dejana, izgubila sam tlo pod nogama. Dvadesetogodišnjak, u punoj snazi, lep i krupan, u trenutku je osvojio moje srce. Iako smo se voleli, niko nije odobravao našu vezu, pogotovo su joj se protivili njegovi roditelji. Ipak, bila sam presrećna kada sam zatrudnela ali moja sreća nije bila duga veka…

 

Bile su mi 34 godine kada sam upoznala Dejana. Sasvim slučajno, kako to obično biva… Došao je da mi okreči stan. Prijatelj Darko, vlasnik građevinske firme, poslao mi je jednog svog radnika, najboljeg, kako je rekao, a upravo takvog sam tražila jer, kad sam konačno postala vlasnica stana, htela sam da svaku prostoriju obojim drugom bojom i da sve uredim u skladu sa svojim raspoloženjem.

Želela sam da zidovi u kuhinji budu crveni, nasuprot uvreženom mišljenju da ta boja podstiče agresiju, jer mi bio potreban osećaj živosti u njoj pošto sam živela i obedovala sama. U dnevnoj sobi imala sam društvo – televizor, pa je mogla da „prođe“ i plava boja jer se uz njega nisam osećala usamljenom. Ili to nisam htela da priznam… Spavaća soba mogla je da bude jedino bela, da doslovno reprezentuje svog stanara jer sam i u četvrtoj deceniji bila – nevina. Hodnik i kupatilo nisu bili važni, nameravala sam da izbor prepustim moleru.

Iako sam se pripremila da mu izložim svoje predloge, kada je tog jutra pozvonio na moja vrata, nisam bila spremna za takvu mušku snagu, lepotu i mladost. Naime, preda mnom je stajao najzgodniji muškarac koga sam u životu videla. Visok, ošišan na popularnu „jedinicu“, izazvao je nemir u meni. Široka ramena odisala su snagom, a ruke, iako radničke, bile su kao stvorene za milovanje. Nisam znala u šta pre da pogledam, u „pločice“ koje su se nazirale kroz majicu, u pune usne koje su mamile na poljubac ili prodorne oči, crne kao ugalj. Belo radničko odelo umazano krečom kao da je bilo na njemu zarad snimanja neke reklame jer je, tako zgodan, morao da bude maneken.

Knjiga mi je bila preokupacija

Umesto da progovorim, zamišljala sam kako bih jednim potezom skinula majicu sa tog torza, pitala sam se kako je ljubiti te sočne usne… Primetio je moju zanesenost.
– Jesam li pogrešio adresu? – tek tada shvatila sam da je nešto pričao dok sam kao omađijana zurila u njega.
– Ne, ne… – koncentrisala sam se krajnjim naporom.
– Dobro je… – rekao je ulazeći u hodnik. – Pitam vas, a vi me gledate i ne progovarate… Već sam pomislio da sam pogrešio.
Oblilo me je rumenilo kada sam shvatila da se predstavio, a ja ništa nisam čula od uboda Amorovih strelica u moje srce.
– Darko mi je rekao da ćete me čekati u stanu. Dogovaram se sa vama ili je tu i vaš muž? – žurilo mu se da počne posao, a ja sam želela da što duže ostanem u njegovom društvu. – Nemam muža – prvi put mi nije bilo neprijatno da to kažem. Godinama sam bila izložena kritici roditelja, rođaka i prijatelja, znanih i neznanih čim bi čuli koliko mi je godina. Želela sam i ja vezu, ljubav i brak, ali jednostavno mi se nije dalo. Kada je trebalo da izlazim, da iskusim čari mladosti i prve ljubavi, knjiga mi je bila glavna preokupacija.


Kao revnosna studentkinja medicine učenju sam davala prioritet, a druženje sam potpuno zanemarila. Po završetku fakulteta nametnule su mi se druge obaveze: posao, dežurstva i usavršavanje smenjivali su se ostavljajući mi malo slobodnog vremena. Kako sam tada bila već na izmaku treće decenije, svakodnevno sam slušala pridike roditelja što se još nisam udala. Potencijalnog kandidata nije bilo na vidiku pa sam shvatila da ću, zarad svog duševnog mira ali i dobrog odnosa sa roditeljima, morati da rešim stambeno pitanje. Prihvatila sam se još jednog posla, svaki zarađeni dinar ostavljala sam na stranu i, uz nezaobilazni dugogodišnji kredit i pomoć roditelja, u tridesetčetvrtoj postala sam ponosna vlasnica stana u centru grada.


I, u trenutku kada sam nameravala da počnem da ga uređujem, pojavio se ovaj zgodni mladić podsetivši me na činjenicu da u životu postoji još nešto osim posla i stana sa imenom u vlasničkom listu.
– Još sam devojka… – nastavila sam.
– Oh, izvinite… mislio sam…
– U redu je, znam šta ste mislili – potpuno sam ga razumela.

Nikada nisam privlačila pažnju

Izgledala sam starija nego što sam zapravo bila. Genetika nije bila moj saveznik, a godine „ćoretanja“ nad knjigom i svakodnevni rad sa teško bolesnim ljudima uzele su danak. Nikada nisam bila lepotica, pre bih sebe mogla nazvati prosečnom, u najbolju ruku simpatičnom. Niska i mršava, nikada nisam privlačila pažnju muškaraca, a sa prvim borama na čelu nisam izgledala kao devojka, pre kao sredovečna majka i supruga. Zato od ovog slakiša nisam očekivala da uoči moju „unutrašnju“ lepotu.
– Ma… nemojte pogrešno da me shvatite… lepi ste i to… samo… danas mlade žene retko same kupuju stan bez podrške partnera. Nisam šovinista niti omalovažavam žensku sposobnost, ali takvo je vreme…
Morala sam da priznam da se dobro snašao.
– Izvukao si se – nasmejala sam se. – U stvari, mislila sam…
Iznela sam mu svoje ideje i kada smo se dogovorili, potpuno rastrojena otišla sam na posao, a on je ostao da radi. U četiri sata popodne trebalo je da odem po ključ i u inspekciju urađenog posla. Teže nego inače pregrmela sam radni dan jer su mi misli bežale prema mom moleru.
Nezadovoljstvo me je preplavilo kad sam ušla u stan, ne zato što boje nisu bile dobre, nego zato što su njegove vredne ruke ostavile tek nešto malo posla za sledeći dan, što je značilo da ga više neću videti.

Zato sam, iako se žalio na umor, naručila picu da bih još koji trenutak ostala u njegovom društvu. Pojeli smo je u slast na podu, smejući se i nutkajući jedno drugo. Pokušavala sam da saznam sve o njemu.
– Koliko ti je godina? – prikupila sam hrabrost da ga pitam, spremna da se suočim sa činjenicom da je mlađi od mene, to je bilo očigledno.
– Dvadeset.
Ipak me je šokirao taj podatak. Četrnaest godina stajalo je između nas…
– Pa, ti si dete naspram mene – iskreno sam mu rekla nesvesno prešavši na „ti“. I pored te činjenice, moje zanimanje za njega nije splasnulo.
– A vama je?
– Mnogo više nego tebi… Čak trideset četiri…
Nije pokazao da je iznenađen.
– Godine nisu važne – mudro je rekao. – Važnije je kako se čovek oseća i šta želi…
Nije bio samo lep, nego i pametan. Uglavnom, iste večeri znala sam da sam se prvi put u životu zaljubila.

Želela sam ga

I sledećeg dana videli smo se popodne. Iako sam se celog dana trudila da pronađem način da se opet vidimo, ničeg pametnog nisam se setila. Sticaj okolnosti i Dejan pomogli su mi… Naime, nije se slagao sa mojim izborom boje za kuhinju, a ja nisam htela da odustanem jer se i nameštaj koji sam izabrala savršeno uklapao sa njom.
– Belo i crveno? Ne, ne, to ne ide… Preveliki je kontrast. Dajte da je obojimo u bež, belo… – insistirao je.
– Ne, kad vam kažem, savršeno se slaže. Evo, pozivam vas da sledećeg petka dođete na večeru i da se uverite da se sve savršeno uklapa, dotad će i nameštaj biti na svom mestu – začudila me je sigurnost kojom sam ga pozvala praktično na sastanak, ali već tada nisam bila gospodar svog razuma u njegovom društvu. Sitnu nesigurnost odalo je persiranje…
– Sumnjam – odmahnuo je glavom nasmešivši se. – Ali, dobro, to moram da vidim…
Iako mi je vreme do tog petka bilo ispunjeno brojnim obavezama, kako redovnim, tako i onim oko preseljenja, sate i sate provela sam pitajući se šta hoću da postignem tim susretom.
Htela sam njega, htela sam sve sa njim, ljubav, strast, brak i decu, ali je maštarije u mojoj glavi periodično, kao gong, prekidala pomisao na to da sam mnogo starija od njega. Ne smem da se upuštam sa njim, uveravala sam sebe.
Zaključci su mi se smenjivali kao na traci, a toga dana, dok sam nestrpljivo iščekivala njegov dolazak, preovladao je jedan: želim ga bez obzira na sve…
Sve je, počev od nameštaja do hrane i dekoracije bilo na svom mestu, čak sam i ja tog dana bila kod frizera i kozmetičara, i samo je on nedostajao da sve bude savršeno. Sve moralne dileme nestale su u trenu kad sam ga ugledala u tamnim farmericama i beloj košulji, sa buketom kala u rukama. Obradovala sam se, i njegove namere bile u jasne…
– U pravu si, zaista odlično izgleda – prokomentarisao je kada je video kuhinju. – Vidim da si je isprobala – pokazao je očima na sto prepun raznoraznih đakonija spremljenih samo za njega.

Moj prvi put

Tokom večeri probala sam sva jela ali ukuse nisam registrovala, mirisa nisam bila svesna… Zaslepila me je Dejanova lepota, moju pažnju držale su iskre koje sam nazirala u njegovim očima, a fascinaciju su produbili njegovi smisleni komentari. Ponašao se prirodno, bio je opušten i zainteresovan.
Ne, nisam grešila, i u njegovim očima sevale su varnice, sevale su i pogađale direktno u moje srce. Ni u jednom momentu nije se osetila razlika u godinama, on je bio zreo i iskusan mladić, a ja sam kraj njega podetinjila i osećala sam prve leptiriće u stomaku, kao da mi je šesnaest godina. Bez obzira na to kada mu se to desi, čovek prvi put voli isto, slepo, iracionalno i tvrdoglavo. Ako nisam bila u prilici da u ranoj mladosti ispoljim emocije, one su sve ovo vreme bile nagomilane u meni, i usmerile su se baš na Dejana. Dobro podgrejani vinom kojim smo cele večeri nazdravljali, završili smo u zagrljaju punom želje, iščekivanja, snage njegove mladosti i nespretnosti mog neiskustva. Njegove ruke vešto su klizile po mom telu kao žeravice ostavljajući za sobom vrele tragove. Ja sam bila nespretna, ali neumorna i željna.
– Fantastična si – rekao je kasnije dok sam ležala na njegovim grudima.
– Ne verujem ti baš – napravila sam uvod u prizanje. – Znaš, meni je ovo prvi put i ako nije bilo baš savršeno, to je zbog toga…
– Pssst… – stavio mi je prst na usne. – Fantastična si, jaka, samostalna, odlučna… sve ovo oko nas, ova večera, sve je savršeno…
Te večeri Dejan je ostao u mom stanu. Sledećeg dana doneo je garderobu iz podstanarske sobe u kojoj je stanovao otkad je sa obližnjeg sela došao da radi u grad. Njegovi roditelji ostali su na selu.
– Šta bi oni rekli na ovo? – upitala sam ga jedne večeri kad više nije bilo sile koja bi me odvojila od njega, a taj blagoslov želela sam samo zato da bih zaokružila savršenstvo u našem odnosu.
– Ne znam – slegnuo je ramenima.

Svi su bili protiv nas

Odbijanje njegovih roditelja da prihvate našu vezu ne bi bilo usamljeno. Iako smo najveći deo vremena provodili u stanu, kad god bismo izašli na ulicu, izazivali smo, u najmanju ruku, čuđenje.
I poznati i nepoznati, čitala sam to u njihovim pogledima, bili su protiv nas. Prijateljice su me upozoravale da naša veza nema budućnost, da se temelji na strasti, da će me ostaviti čim naiđe neka mlađa i da meni Dejan, zapravo, nadoknađuje nedostatak deteta. Uveravala sam ih da se volimo, redom sam ih upoznavala sa Dejanom i pozivala na druženja u paru. Kada sam slomila prvi otpor okoline, red je došao na roditelje, moje, pa njegove.
– On te koristi, kakva ljubav, crna Zoro – rekla mi je majka kada sam im sve ispričala. Otac je dohvatio novine sa stola.
– Ne želim da se bavim glupostima niti da ispredam priče o tvojim kratkotrajnim avanturama – rekao je i povukao se.
– Imaš stan, auto, dobar posao… Ko to još danas može da ponudi jednom moleru? – nastavila je majka.
– Sve to on može da nađe i kod neke mlađe – razuveravala sam je.
– Teško, ali recimo da može… – potvrdila je. – Oko mlađe bi morao da se trudi, tebe je lako dobio… Plašim se da je video da si izgubila glavu za njim pa je iskoristio tvoju zaluđenost bez imalo truda. Čudno mi je da je spreman da se odrekne svoje mladosti tek tako…
Dva sata uveravala sam ih da je „to ono pravo“, pričala sam bez prestanka, demantovala svaku njihovu crnu prognozu hvaleći Dejana. Plan koji je počeo da se rađa u mojoj glavi potpuno će ih razoružati, znala sam…
– Želim da rodim dete – rekla sam mu te večeri. Pošto je to prihvatio, nadala sam se da ću baš te večeri ostati trudna…
Kako smo već dugo živeli zajedno a on se nije viđao sa roditeljima, morali smo i njih da upoznamo sa novostima. Zajedno smo otišli u selo. Dejan me je predstavio kao verenicu.
– Koliko si starija od njega? – odmah je upitala njegova majka nakon što je osmotrila svaku boru na mom licu. Nije rekla ni „čestitam“ ni „kad će svadba?“
– Četrnaest godina – nisam htela da krijem. Naši planovi bili su ozbiljni pa smo morali da izložimo otvorene karte kao zalog za budućnost.
– Vidi se – zlobno je nastavila. – Pogledaj se, sram te bilo! Ocvala si kao stara šljiva… dođeš mu kao umorna i ojađena tetka… Mršava si, nikakva, ni Bog u tebi nije video ništa…
– Majko – prekinuo ju je Dejan. – Zora je lekarka, dobra žena, samostalna, ima svoj stan, u njemu živimo… – znala sam da o tim stvarima priča samo da ih ućutka, da se postide pred mojom titulom…
– Neka mačku o rep okači diplomu kada ništa nije naučila o životu. Prokleta bila kada zavodiš mlade momke – gunđala je ignorišući me.

Ostala sam u drugom stanju

Tada je njegov otac zabrundao:
– Idite odavde – rekao je tonom koji nije trpeo protivljenje. – Idite i neka vas đavo nosi ostanete li u toj bolesnoj vezi…
Nemajući kud, pokunjeni i razočarani, vratili smo se u grad.
Ipak, nisam htela da odustanem. Danima, da Dejan ne zna, odlazila sam njegovima, uveravala sam ih, molila, plakala i obećavala da ću njihovog sina voleti kao nijedna druga. Sticajem okolnosti, otac se tada razboleo pa im je dobro došla doktorka u kući. Kada sam mu pružila neophodnu stručnu pomoć, led oko njihovh srca počeo je da se otapa.
Bila sam presrećna i time sam učinila uslugu svom organizmu, a on je na najbolji način reagovao. Ostala sam trudna.
Bila sam opijena od sreće kao i Dejan. Moji roditelji pokazali su staru nežnost prema meni kada su me videli sa stomakom, kako sam i očekivala.
Matijino rođenje sve nas je rasplakalo, a moj život dobio je najsavršeniji okvir. Iako sam bila u godinama rizičnim za prvu trudnoću, sve je proteklo bez problema, beba je bila zdrava, a mladi tata ushićen i ganut.
Konačno smo utroje uživali u večerima u našem porodičnom gnezdu, nakon svih svađa, neodobravanja i prepreka na koje smo naišli.
Idila, međutim, nije dugo potrajala. Pošto sam, a to je normalno, manje vremena posvećivala Dejanu, on se kod kuće dosađivao pa je vikendom bez nas dvoje odlazio roditeljima na selo.
Da se oni nikada iskreno, u srcu nisu pomirili sa njegovim izborom, shvatila sam vrlo brzo. Dejan se promenio, postao ćutljiv i odsutan, dekoncentrisan i zamišljen. Nije više bilo one nežnosti u ophođenju prema Matiji niti zanimanja za „upražnjavanje braka“ sa mnom. Nadala sam se da je to samo faza prilagođavanja, trenutna kriza…
– Imam drugu – rekao mi je jednog dana za istim onim stolom za kojim je sve počelo. Bez uvijanja i bez mnogo objašnjenja, jednostavno, kao da priča o vremenskoj prognozi. – Iz mog sela je, mojih godina, majka me je sa njom upoznala. Baš sam se zaljubio, ne mogu da ti opišem…
Bila sam u potpunom šoku.
– A mi? – promucala sam glasom koji je zvučao kao tuđi.
– To me je prošlo, šta da radim… Iseliću se još večeras – rekao je i požurio da spakuje stvari. Iako mlada, ta nova nije imala vremena da čeka…
Nestao je iz mog života… kao da nikad nije bio tu…
Danima sam bila šokirana, povređena do srži, depresivna i letargična.
Matijin osmeh održao me je među živima, zbog njega sam morala da nastavim dalje.
Nju sam videla jednoga dana u Dejanovom zagrljaju, slučajno. Oni mene nisu videli, srećom. Tek tada sam se postidela svojih bora i godina. Onako jedra, kože napete kao struna, bujnih grudi i kose, učinila me je još starijom, jadnijom…
Danas moj život čine Matija i posao. Ljubav ne treba da boli ovako kako je bolela mene, zato to možda i nije bila ljubav, nego strast, kako su mi mnogi govorili.